e
da odvojim od kukolja žito, ja biæu nam sito i da dodam pritom ko razmišlja plitko biæe mleven sitno

ja sa još par drugova tangenta usnulih smo krugova sve zbog srca drhtaja neshvaæena grupa nesudjeno luta traži šta? ko to zna? valjda ono što je sreæa sama i usput brdo znanja a samo znam ja do tada po cenu života to je neprestana potraga ali putem skroz zamke vrebaju svakakve ko što sada zla zlatna šarena i sjajna preèica je most ali posle prvog koraka moja noga propada jer ga ne mogadoh preæi noseæi na pleæi teret znanja krhkoga što od najviših vrhova je veæi vièem stani skreæi ali takva je sudba gubim dobrog druga na drugoj je strani veæ i dani su mu odbrojani shvatam težim putu težem zato ja ne mogu tuda ja moram preko brda!

u trku sam se našao obavijen maglom kako bez cilja lutam veènosti dostojan trenutak napravi mesta viziji puta pogled sa ruku sklonih u praznini misli izdanak stvorih zavet istini položih i zatim u nepoznato zaronih braæa mi po postanku koje vremenom poèeh drugovima da zovem pored mene sada hodaju ko jedno pravca držimo se note ipak nejaki ne mogaše se izboriti sa silinom od nepoznatog straha poljuljana misao što obasja im lakši put uze maha zaslepljeni sreæe prividom u zamke èeljusti ušetaše prevareni željom im nametnutom u veènosti tminu zalutaše sa tuge kamenom oko srca bez osvrta odlazim dalje kroz maglu nazirem obrise uzvišenja ka èijem vrhu put me šalje.

pola puta iza sebe, ispred neobièna gora les
kroz redove se širi vest: vreme je za poslednji test
gde ratnikove svest stavlja se na vagu, da li je jak
da nastavi sagu.teret znanja, koji nosi, vidi se u tragu
koji ostavlja za sobom.vaga preliva
kap po kap delu dobrom, celiva
svaku ranu steèenu borbom
sada korak postao je brži, put postao je duži
razum koji skrene veèno ostaje da kruži
u samoæi, beznadežno tražeæi svoje mesto moæi.

dugo sam po bespuæu tragao dok nisam našao drevno brdo iskušenja što ga èine i blato i zlato i na vrhu mudrosti plato
dugo sam dobro i zlo vagao gde broj nam se osuo ali sad smo èvrsto zajedno oslonac jedan drugom
prljavštinu i blato savladasmo lako ali ne uspe svako jer potišteni zaostatkom da brže premoste litice koraèaše od ivice do ivice sa zlatom a bližeæi se visini ono dobija na èistini a u blizini vrha svaka ivica je krhka
otvaram oèi pa ja sam veæ na mestu moæi meditacija put sa koga mnogi neæe doæi na poèetak nas vraæa misao opstala u vremenu postala je jaèa izgubljen u snu izgubljen na javi duh odlutalih tražeæi put pravi jasno za kajanje je kasno nema nas mnogo ostali su probrani sposobni u odbrani za nalete spolja spremni svako na svojoj strani ne gledam preko ledja tamo sam drugove poredjao ovo je sreæa ovde smo veèno

beprekorno spokojan daljinu sada posmatram dokle pogled seže mnoštvo onih koji mestu moæi teže podleže u zlatne mreže upleteni zbog greške pokušaj da beže sve više nit steže iscrpljeni ostaju da leže...

drhtaj stalne energije izvorne unosi nemire oseæaj nesklada telom previre zbunjen ne vidim neprijatelje bacam pogled na drugove da li neko pokleknuo je u odbrani su rupe nemoguæe borbe ne vidim tragove osvrt mestu moæi tamo slike pomame oštricom neèiste namere uljezi iznutra ne sa strane bolno mesta skrnavljenje poverenja koprena sada se skida uljez ima lika moga saputnika tada od jednog puta postala su dva neoèekivana izdaja

i pre borbe poèetka moja nazire se pobeda ali èemu to kad ne umanjuje gubitak sjaja ovog mesta suviše je velika tuga da li zbog mesta da li zbog druga svu snagu usmeravam kuda njihove želje vode gde pod naglim teretom snage i izgubljenog zajedništva ruše se stubovi pohlepe i oni sami ostaju zatrpani razilazi se prašina iz nje izbija svetlost sreæan sam jer shvatam obnovljenu svetost preostali i iskrenosti zato sada ponovo su isto i sjaj i mesto

otvaram oèi pa ja sam veæ na mestu moæi sekund ili stoleæa ja napuštam meditaciju u tom stanju oko mene svi su tu i dalje u snu da li ovo slike prošlosti ili buduænosti bejahu boravim u pitanju da rešim ovu zagonetku nejasnu ponovo se koncetrišem i zaranjam u nju.